ИСТОРИЈАТ

Када се у првој половини XVIII столећа Хаџи Захарије Миливојевић (1691-1757) вратио са ходочашћа у Јерусалим, поред комада воштанице упаљене на Христовом гробу и филигранског кандила за цркву Светог Пантелејмона, донео је и једну одлуку. Одлучио је да у свом манастиру прави лек за душу и тело. Тако је настао чувени манастирски ликер.  

Путовања нам служе да се оплеменимо и одмеримо у односу на друге и другачије. Далеки свет је оцу Захарију указао на различитости, али и на оно што је његов фрушкогорски манастир једини имао. Видео је архимандрит да Грци имају мастику и маслиново уље, Јермени сок од дивљег шипка, Бугари лозову ракију и да су чувени по њима, а његов манастир Старо Хопово је одувек био окружен лековитим биљем.

Цветале су нана и мајчина душица, растао матичњак и невен, горчио пелин.  
Хаџи Захарије је искористио питоме благодети манастирског краја и направио рецептуру за ликер. 
​
Ређала су се тешка времена која су смењивале благе и мирне године, наилазили земљотреси и ратови, али манастир је остао и опстао, мудро скривен у недрима Фрушке горе, а са њим и тајна справљања чувеног манастирског ликера, позната само старохоповској братији.